KULTURA REGION

Rade Šerbedžija: Dužnost svakog umetnika je da bude disident u odnosu na državu

Nije bilo lako uhvatiti megazvezdu Radeta Šerbedžiju koji je u Beogradu boravio u maju, kao gost 49. Festa i predstavio najnoviji film „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ u režiji Milana Trenca, o plemiću i pesniku Petru Hektoroviću.  Uz malu pomoć prijatelja iz njegovog porodičnog kruga, našli smo se u luksuznom hotelu u centru Beograda, udenula sam se, na pola sata, između dva njegova TV nastupa.

>>> Članak je preuzet sa portala Novaekonomija.rs <<<

Prolaze ljudi, među njima i nobelovac Peter Handke, što i nije čudno jer su odseli u istom terazijskom pribežištu mnogih generacija intelektualaca. Neki zagledaju, prisluškuju, fotograf slika, a glumac priča. Ko hoće može da načulji uši…

Neobično je licem u lice razgovarati sa čovekom uz kojeg si sazrevao, gledao ga na filmu (igrao je više od dvesta „pokretnih slika“) u pozorištu. Kad govori, ne znaš da li si za kafanskim stolom ili na sceni, da li je stvarnosti ili iluzija, da li kazuje stihove kultnih pesama Ne daj se Ines, Čekaj me, Svakidašnja jadikovka… Glas unosi konfuziju. Ušima ugodan, sugestivan, kontrolisan, kad skidaš sa diktafona pomisliš praznik je, svaka reč razgovetna, naglašena, sagovornik fokusiran, prisutan. A ne odvija se monodrama, nego ugodno teče dijalog presecan škljocanjem foto-aparata…..

Šta je presudno za uspeh u životu, u umetnosti, šta je garancija trajanja?

Ima jedna stvar koju ti ne možeš objaviti u novinama, ali obično se u Srbiji kaže: Bolje ti je da se rodiš bez k..ca nego bez sreće. Tako se u našem narodu kaže. Naravno da je grozno čuti i reći, ali želim naglasiti da je pored svega sreća najvažnija stvar koja se događa u našim životima, pa tako i u umetnosti. Šta mislite, koliko u Americi ima i bilo je zanimljivijih lica od Toma Kruza, ali njemu se okrenula kuglica na ruletu. Takav je slučaj kod svih, pa i kod mene. Ja znam da sam talentovan u svom poslu, to mogu sad reći. Nekada kao mlad glumac  možda nisam imao pravo to reći, jer nisi imao spoj svega kroz šta sam prošao. Danas, nakon toliko uloga, znam da sam izabrao poziv koji sam trebao odabrati. To je činjenica.  Nekome se to može sviđati ili ne, to je druga stvar, ali činjenica je činjenica.

Znam da postoje stvari u koje sam ulagao – od veštine do knjiga koje sam pročitao, do sporta kojim sam se bavio, do svega onoga kako sam izgrađivao moju ličnost koja je postala zanimljiva za režisere ili za publiku, ali uz sve to bez sreće nema ničega. Baš sam imao sreću da je Živojin Pavlović mene izabrao za glavno lice u njegovim filmovima. Bilo je toliko drugih poput mene, podjednakih sposobnosti i talenta, ali to se nešto dogodi i onda krene. Znam ja nekih tipova iz moje generacije koji su zauvek ostali nepoznati a nisu to zaslužili.

Da li u telefonu imate broj neke slavne ličnosti koju biste mogli da pozovete u svako doba dana i noći…

Imam, znaš koja mi se poznata ličnost baš jutros javila da mi traži moj beogradski broj? Novi patrijarh srpski Porfirije. Hahaha, toliko smo se smejali… Kad je postao patrijarh, ja sam to pročitao u novinama. Ja igram belot sa mojim prijateljem Perom Močibobom u Zagrebu i u jednom trenutku Pero uzima mobilni, ja mešam karte, a on nekoga naziva i kaže: Halo, zdravo, tu sam sa našim zajedničkim prijateljem, evo da ti ga dam da te pozdravi…Pitam: Ko je? Kaže: Čućeš. Halo, i čujem prepoznatljiv glas i čujem glas Porfirija. I rekoh čekaj, čekaj molim te, kako ja sad tebe da oslovljavam. Kaže nemoj samo vaša svetosti. Hahaha. Znamo se odranije, jedan normalan divan čovek, voleo je Balaševića najviše, kao i ja. Voleo je sport. Kad god smo se sreli, on je tada bio mladi sveštenik, oduševljavao me svojom prirodnošću, on koji je voleo dolaziti sa Perom Močibobom, nogomet komentirao, bio potpuno čovek iz naše generacije, kao što jeste iz naše generacije – i postati patrijarh! Ja sam rekao – ej čoveče, pa u ovoj pravoslavnoj srpskoj crkvi se nešto ogromno dogodilo, nešto pozitivno, nešto fantastično. Ili je on izabran srećom kad se izvlači između tri imena. Ali mislim da je ovo bila sreća ne samo za pravoslavnu crkvu srpsku, nego sreća i za sve ove naše narode. Ta njegova od samog početka iskrena ispovest, govor o Hrvatskoj kao o drugoj svojoj domovini  u kojoj je odrastao, pa to je jedna stvar neviđena. To je jedna hrabrost i jedna mudrost današnja koja može rezultirati i u politici crkvenog pravoslavlja ovde, da na neki način dopre do najmlađih slojeva društva na jedan pravi normalan ljudski način.

Nezaobilazna tema svih naših razgovora više od godinu dana je korona…

Kad izuzmemo prave opasnosti koje virus donosi čovečanstvu, onda dolazimo do paradoksalne situacije. Odjedanput je čovek dobio neko izuzetno vreme da stane, da se načas zamisli nad samim sobom, nad svojim životom i na neki način uspori svoje pokrete,misli i da zaustavi to pomahnitalo vreme. U tom smislu mi pada na pamet jedna divna rečenica Miljenka Jergovića, velikog hrvatskog književnika. Kad se desila katastrofa nad Islandom, kad je tamo proradio vulkan, i kad su prestale avionske veze između kontinenata,  objavio je naslov „Svet je ponovo postao velik“… I to je tačno, i zato bih rekao da nam je korona donela nešto pozitivno, nešto dobro, što je paradoksalno, ali je činjenica da smo za trenutak  zaustavili pomahnitalo vreme.

Setite li se „Variole vere“?

Da, setim se, to je pre svega bio super film Gorana Markovića iz 1982. godine koji je zadovoljavao sve kriterije pravog horora. Ali bio je i prava društvena kritika, o moralu u društvu, o poljuljanim vrednostima. Istovremeno je dokazivao, a ne samo film nego čitava ta situacija, koliko smo mi bili jedna ozbiljna država, da su se u roku od deset dana vakcinisali svi stanovnici Jugoslavije. Niko nije pitao smem li ili ne smem, nego je jednostavno bila potreba i štampa nije ovako bezumno postavljala glupe dijagnoze i pitanja i pre nego što se vakcina počela davati ljudima. Pa normalno da se ljudi uplaše ako neko piše o mogućim nuspojavama i svakakvim glupostima, a konzumiranje običnog aspirina ima iste nuspojave kao i vakcina.

Ako vam se u nekom budućem nastavku ponudi uloga…

Da igram starog dr Grujića u penziji koji će danas biti optužen za agresivno ponašanje prema ženama. Bože, kad pomislim kako se svet menja. Jer, što kaže moja Lenka (glumčeva supruga Lenka Udovički, rediteljka, prim. a.), ona koja je feministkinja prava, s pravom, i ja sam feminista – kad sam pokazala film našim devojčicama,  bile su zgranute činjenicom da ti zapravo siluješ medicinsku sestru.  Kako se promenilo, da tako kažem, shvatanje tih slobodnih seksualnih scena nekada i sada.

Da li pratite političku scena ex-Jugoslavije ili, kako se to sada novogeopolitički kaže, „regiona“?

Pratim je koliko je svaki čovek prati. Ne gledam redovno televiziju, novine čitam, ali krenem sa stražnje strane, pročitam sport, dođem do kulture, dalje ne čitam ono što se odnosi na kriminal, kriminalne događaje i politiku koja je uglavnom kriminalna.  Ne bavim se više političkim komentarima, ne želim se uplitati u bilo šta, ne želim da barataju mojim imenom po žutim štampama u razno-raznim republikama već kako kome odgovara. Tako je najbolje ne komentarisati više to ili kako kažu ljudi u mojoj poziciji, u mojim godinama – ja sam svoje rekao. Tako bi rekao i Arsen Dedić.

A ovi koji dolaze, vaše mlade kolege…

Njihova je obaveza da kao mladi umetnici budu angažovani i da komentarišu društvene događaje u svojim sredinama, državama, naravno uključujući tu i politiku, ali najviše kroz svoja umetnička dela, da budu oštri, beskompromisni, kao što smo nekada u našim predstavama bili mi KPGT-ovci. Kao što Krleža kaže, „dužnost svake umetnosti i svakog umetnika je da bude disident u odnosu na državu, institucije, na naciju i autoritete“.  I još jedna divna Krležina rečenica u tom smislu:  „On je razmetni sin koji se vraća svom ognjištu samo da bi mogao ponovo od njega otići.  Negacija je njegov familijarni oblik prihvatanja sveta.“

Apropo toga, šta je vaš kredo, misao koja vas prati? 

Nemam baš nikakav životni kredo. Ponašam se po nagonu moga srca, u ljubavi, u životu, u sportu, u roditeljskoj dužnosti,  u prijateljskoj dužnosti, u umetničkoj dužnosti.

Da li ste nekada imali želju nekoga da upoznate, da li ste bili ili jeste nečiji fan?

Ima jedna anegdota koju priča moja Lenka. Bili smo na večeri na koju nas je pozvao naš prijatelj Robert Lantoš, čuveni američko-kanadski producent, koji je producirao oskarovski film „Being Julia“ (Biti Julija), radio sam glavnu ulogu u njegovom „Fugitive pieces“ (kod nas preveden kao „Uspomene jednog begunca“, prim. a.). To je bilo baš u to vreme kad me angažovao  za taj kanadski film, priredio je večeru za nas u svojoj vili u Holivudu, prisustvovalo je sedam, osam ljudi. Između ostalog Anet Bening i Voren Biti. I sedao je jedan par na samom dnu stola, on je bio malo stariji, ona mlađa i lepa žena i u jednom trenutku su pustili ploču Lenarda Koena. Mlada dama koja je sedela pored mene bila je glasna i zamolio sam je ako može da se malo utiša, jer obožavam ovog tipa koji peva. A moja Lenka kaže – kad ga obožavaš što mu to i ne kažeš. Pitam šta pričaš. Ej, taj tip na kraju stola je Lenard Koen. Zanemeo sam i onda sam tek shvatio. On se ošišao na kratko, a uvek je imao onu rudlavu kosu na omotima ploča sa kojih ga se sećam i onda me je Robert Lantoš, naš domaćin, doveo do njega i kaže, kad nas je upoznao: Rade isto peva i piše pesme. On me pogledao i rekao onim svojim dubokim glasom: He looks like… I izgleda tako.

Da li ste umorni od posla?

Ma nisam umoran, navikao sam kao Tesla spavati dok radim. Zaspim između dva kadra na pet minuta i probudim se čio. To je nama Ličanima u krvi. Valjda specijalno ovim nama Ličanima koji smo na neki način postali nomadi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *