ARHIV CRNA GORA KULTURA

Živko Nikolić, razgovori iz avgusta 1986., avgusta 1991. godine, dodatno intervju iz 1992. godine

Danas se navršava 20 godina od smrti legendarnog crnogorskog reditelja i scenariste Živka Nikolića.

Živko Nikolić (20. novembar 1941 — 17. avgust 2001) bio je crnogorski filmski reditelj, televizijski reditelj i scenarista.

Živko je rođen 1941. godine u selu Ozrinići, okolina Nikšića, Crna Gora, Jugoslavija. Završio je Umjetničku školu u Herceg-Novom i Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Umro je 2001. godine u Beogradu, Srbija.

 

ЖИВКО НИКОЛИЋ (1992.): Изгубили смо прави додир са љепотом!

Живко Николић, наш највећи филмски и телевизијски редитељ и сценариста, рођен је у селу Озринићи код Никшића 1941. године. Снимио је краткометражне филмове: „Ждријело“, „Баук“, „Марко Петров“, „Прозор“ и „Биљег“ и дугометражне: „Бештије“, „Јована Лукина“, „Смрт господина Голуже“, “Чудо невиђено“, „Љепота порока“, „У име народа“, „Искушавање ђавола“. Режирао је серије „Ђекна још није умрла а ка’ ће не знамо“ и „Ориђинали“. Добитник је многобројних награда и признања. Преминуо је у августу, 2001. године

-Жена је најближа вјечном обнављању и стварању свијета. Увијек сам био зачуђен том магичном женином љепотом, која у људима покреће све племенито и лијепо, а такође зло и несрећу. Ту почиње мој дијалог са појмом жене, било да је курва или светица. Свака жена носи у себи обје те крајности. Е, сада је питање шта ће да побиједи. Мушкарци желе да у кући имају светицу, а у викендици курву. Те двије потребе се стално сучељавају. Боре се. Одвајкада човјек није начисто шта му је потребније – објаснио је Живко Николић своје поимање жене у интервјуу за ,,Бумеранг“ 1992. године.

Како гледате на још увијек присутну конзервативност Црногораца у домену еротике?

-Прикривање осјећаја није само црногорско откриће. У човјековој је природи да покрива своја најинтимнија осјећања. Што су људи страственији, они то више чувају и понекад почињу да живе двојним животом. Људи увијек желе да покажу оно што немају. У Црној Гори је традиција још јака. Она чува неке давно постављене еротске норме, тако да њихово кидање који пут буде потресно, па и болно. Еротика се у Црној Гори још чува у миту, али миту који вријеме већ нагриза. Но, сигурно је да је данашњи човјек, не само из Црне Горе, још увијек једном ногом у прошлости, а другом је закорачио у будућност која није учврстила нови прави и конкретан облик еротског, односно нормалног живљења и односа према еротици што је саставни дио нас самих.

У свету који нас окружује интелектуалцима, јавним и културним радницима се замера ако ћуте и држе се по страни. Како Ви видите истински уметнички ангажман?

-Ријеч је о ћутњи која више говори. У свеопштој галами, покушавати нешто рећи, а не чути ни себе, можда је узалудно. У том хаосу, кад сви дају себи за право да кажу ,,праву“ ствар, све се изједначава, и мудрост и глупост, бришу се границе и све постаје једнако ,,ангажовано“. Зато мислим да умјетник треба да користи свој простор, да говори из своје умјетности, језиком којим он најбоље зна да каже оно што мисли, и то је прилика најбоља да се чује његов глас… Јавна ријеч треба да буде резултат дуготрајног зрења, а не тренутна импровозација. Јавна ријеч има снагу и моћ и може бити веома убојита.

Шта мислите да Вашим фимовима даје ону знану препознатљивост, која се воли или не, свиђа или не свиђа, али у сваком случају не оставља равнодушним?

-Тешко је на то одговорити. Можда је то истина, за којом сви тежимо. Она се по мом мишљењу најјасније јавља у облику љепоте, коју ми упорно уништавамо. Уништавајући ту љепоту, ми подвлачимо сопствену изгубљеност и несрећу и можда управо ту почиње наша драма. Велика је наша потреба за љепотом, али оног тренутка када хоћемо да је зграбимо, заправо да је додирнемо, она нестаје, јер мора да има своју слободу, у оквиру које може једино да траје. Без те љепоте, било да је то љепота духа, љепота мисли, тијела или пријатељства, свијет би био у агонији. Мислим да смо ми данас изгубили велику битку, изгубили смо прави додир са љепотом, А човјек кад изгуби додир са љепотом, постаје разљуђени човјек!

(Разговарала: Жана Живаљевић, Бумеранг 1992.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *