Ovo je ustvari vreme velike jalovine. Ovde se sve pakuje u skupocene krpe, tuđe trice…gde se glupost predstavlja kao mudrost. Ako neće čovek da razmišlja o sebi – ćao, doviđenja, priča frontmen benda “Partibrejkers” za “Blic”.
Jedan od najvećih domaćih rok bendova “Partibrejkers” najavio je da će održati beogradski koncert 4. septembra u 21 sat na stadionu “Tašmajdan”. Iako je ovo vreme obeleženo pandemijom, o kome Cane kaže: “Ne znamo šta će s nama da bude dok nam slobodu na kašičicu nude”, biće ovo prilika da se beogradska publika napuni pozitivnom energijom, bar do nekog sledećeg susreta.
– Uželeli smo se koncerata bilo gde, a ovo sad, naš na Tašu, to je jedan veliki ispit da vidimo kako funkcionišu stvari. Pošto smo 18 meseci bili zatvoreni po kućama i kada smo prvi put izašli pred publiku, u Kragujevcu, bilo je pomalo neverovatno. Sve što je izgledalo da nikad neće biti, počinje ponovo da biva. U ovom vremenu u kome živimo oduzima se svako pravo na neku nijansu, identifikaciju, na neki život i onda je nestvarno kada vidiš publiku ispred sebe koja je željna tebe, a i ti si željan nje. Ovo u Beogradu je da dođu svi, da se vidimo, da budemo živi još jedanput, da promenimo neku energiju koja se nalazi u fragmentima u našim životima, da vidimo gde smo, šta smo, da se poradujemo, da vidimo drage ljude.
Koliko je teško stvarati i biti iskren u savremenom trenutku?
– Ili si iskren ili nisi. Ako si furao taj pravac, ne možeš sad da se vratiš u rikverc pa sad da budeš neko drugi. Moguće je da to mogu neki drugi da rade, ali je provaljivo da to rade zbog sitnog interesa. Kako si krenuo, tako furaš. Što se tiče inspiracije, oskudne su teme. Ovo je sortirano vreme, sve je na kašičicu. Ne znamo šta će s nama da bude dok nam slobodu na kašičicu nude. Ne znamo kako ćemo mi sad tu da se odnosimo prema svemu. Zatvorili su nas u našim glavama. Pošto ovo vreme ništa ne nudi, neko te zaključava u tebe samog i stalno te tera da na određene teme trošiš vreme. Ali to je tako, pa je tako. Ovo je vreme manipulacije, svakome je sve jasno, a nikome ništa nije jasno. A stvari su, meni barem, jako jasne. Tiču se upravljanja ljudima, njihovim životom, njihovim prohtevima, njihovim mislima. To je tako. Tehnologija plus crna magija.
Kako razaznati istinu od agresivnog promovisanja svega i svačega, ako smo okruženi nekim sumnjivim vrednostima?
– Vreme sugestije. Oni atakuju sve vreme na ovo malo razuma, koliko su nam oni ostavili. Znaš, oni prave neki koncept u koji te uguravaju, a taj koncept bez vertikala, bez boga, je tesan koncept. Sve je kako je čovek naumio, ali kao što znamo, često ne bude onako kako je čovek naumio. Ova tehnologija hoće da isključi višu silu, ali ne može. Bez božijeg koncepta života nema. Sve što je bilo, ono, jači protiv sabijih… nekad ispadne da su slabiji jači, da imaju neku prednost na svojoj strani. Pošto ove ljude ne zanima ništa, oni su nadnacionalni, samo ta grabežljivost, profit i sve to. Pare su ih uzele pod svoje i upravljaju njima. Vidiš kakvo je vreme – nema za svakog. Preformulacija svega. Živimo u nečemu što ne znamo šta je, a ono od pre slabo vredi. Ustvari vredi ali neki kreatori naših života hoće da te ubede da je sve slabost i da samo postoji snaga volje. Tako da treba da se snađemo, da spusimo loptu na zemlju, naše porodice, bliski ljudi koji razmišljaju na isti način kao i mi, a mi na isti način kao oni. Treba naći istomišljenike, nekoga kome ne moraš da objašnjavaš, nekoga ko shvata sve to. Mi živimo u vremenu opšteg neshvatanja. Znači, isključivanja smisla iz svega toga. Živimo kao mehanička bića.
Tvoje pesme su uvek svedočanstvo vremena. Kako bi posvedočio ovo vreme?
– Pa, kao sirotinjsko carstvo. To ti je to. To su večne teme koje žive, a stepen njihove živosti je stepen istine u njima. Znači, što su istinitije, duže će da ostanu sveže i da budu žive pesme koje će se non-stop vraćati ili poprimati neki drugi smisao i značenje. Kada smo počeli opet da sviramo…treba se ponovo ufurati u film, pošto ovo vreme briše sve iz tebe. Ono što je bilo ne važi više. Dobijamo uputstvo iz nekih birokratskih kancelarija, nekih kabineta nekih ljudi za koje mi ne znamo ni ko su ni šta su, a oni razmišljaju o nama i određuju nam pravac puta.
Ako od politike nema vajde, može li ekologija, odnosno očuvanje prirode biti probuditi i okupiti istomišljenike?
– Pa ne znam, ljudi treba da razmisle pošto seku granu na kojoj žive. Trebalo bi da se razmisli, vidiš da je haos. Đavo ljudima mira ne da. Haos je u svetu. Stalne neprilike, stalno neka beda i sve to. A mi nismo izdvojeni, mi smo deo tog sistema koji radi da nas nema. Ili da nas ima što manje. To je neka ekipa koja misli da će putem tehnologije da uzme svet za sebe. Ekologija mora da probudi ljude. Nedostatak vode mora da probudi ljude. Loš vazduh mora da probudi ljude. Znači, bezumna eksploatacija zemlje i pretvaranje plodnosti u jalovinu mora da probudi ljude. Ovo je ustvari vreme velike jalovine. Ovde se sve pakuje u skupocene krpe, tuđe trice…gde se glupost predstavlja kao mudrost. Ako neće čovek da razmišlja o sebi – ćao, doviđenja. Priroda može i bez njega, ona će se nekako i obnoviti s nama ili bez nas. Ono što ostavljamo ovima za nama, mislim to je neka neugledna budućnost. Strah za sutra boji nam jutra.
Možda je problem i u tome što danas niko nizašta ne preuzima odgovornost?
– Pa neće jer ljudi su u kompromisu, u interesu, u strahu. Misle da ono što imaju da mogu i to da izgube. Krije se sopstvena sreća, krije se sopstveno postojanje. Čovek je u mimikriji. Misli da će nekako bolje da prođe ako se ne meša ni u šta, da će da dobije nešto svoje…A to je pitanje jer sve tvoje je tuđe. Bezveze je ako ostaneš u toj introspekciji. Da toliko razmišljaš o sebi da ustvari ništa ne činiš. To je bezveze, sve što ćeš dobiti je ništa u principu. Dobićeš nešto što nije važno, što te ometa na putu ostvarenja.
Zato želim da pozovem ljude na Tašmajdan 4. septembra. Dođite da se osetimo živim. Da se podsetimo da volimo muziku, da volimo slobodu, da volimo to što smo različiti, što smo nijansirani svako u svom fazonu. Dođite da budemo zajedno. Dobrodošli.
