KULTURA i NAUKAPozorišteREGION

Boris Isaković: Probudimo se ili nas neće biti

Ljudi me prepoznaju na ulici, ali to je daleko od nekakve popularnosti koju je diktat vremena doneo. A postojeći javni prostor, brojne socijalne mreže, taj virtuelni svet za koji naravno znam da postoji, ne privlači me. Nezainteresovan sam za takvu vrstu komunikacije. Po meni, negde drugde pogled treba usmeravati. Život jeste negde drugde, a često je zapravo tu ispred našeg nosa, samo treba da ga ugledamo, kaže za Nova.rs glumac Boris Isaković, koji nam osim uloga daruje i generacije sjajnih mladih glumaca kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

>>> Tekst preuzet sa portala Nova.rs <<<

Intervjue ne izbegava ali ih retko daje. Jednostavno, nema vremena jer je usmeren na uloge koje se nižu i na rad sa svojim studentima. Ali, kada prihvati razgovor za medije, otvoren je i zanimljiv sagovornik. Živi između rodnog Novog Sada i Beograda.

Kad ste vi shvatili da je život negde drugde?

– Obično se uzrasta u nekim teškim situacijama o kojima ne volimo da govorimo, a pitanje je i da li i treba o tome da govorimo jer to je nešto što je samo naše, nešto što nas jako boli ili smo besni ne znam na koga sve, pa i na sebe. Ali, ako se malo naučimo da stanemo, da ne reagujemo, da steknemo nekakav uvid u to što nam se dešava, tada uzrastamo i sazrevamo. I ja sam imao nekoliko teških trenutaka kada mi je život zaista bio ugrožen i kada su isplivali strahovi sa kojima je trebalo izaći na kraj. Svi stalno dobijamo takve opomene kroz život, a da li umemo da ih čitamo na pravi način, kao i da li umemo da se suočimo sami sa sobom, to je ključno pitanje. Često je mnogo lakše da okrivimo druge, što uglavnom i činimo.

Tumačili ste, u kratkom vremenskom razdoblju dva naša savremenika. Ratka Mladića u filmu „Quo Vadis, Aida“ i Slobodana Miloševića u seriji „Porodica“, što bi malo ko od glumaca prihvatio. Da li ste razmišljali da bi zbog toga imali neprijatnosti?

– Meni je bila potpuno sumanuta ideja kada me je reditelj Bojan Vuletić pozvao da igram Miloševića, a u isto vreme i veoma inspirativna, kao dar od Boga u glumačkom smislu. Nisam se uopšte razmišljao i prihvatio sam ulogu oberučke. A što se tiče Mladića, pomislio sam na to šta mogu da budu posledice, ali očigledno ne u toj meri da bi me to sprečilo da tu ulogu igram. Imao sam neke druge zadrške, intimne, pa sam se pitao zašto bih se ja uopšte bavio tim karakterom, u smislu svog glumačkog razvoja. Jer, još na Akademiji sam počeo da otvaram ljudske mrakove, te tamne strane ličnosti, koje su u svakome od nas, i to onda lako može da se pretvori u nekakav kliše. U tom smislu sam se mislio u vezi sa tom ulogom. Ali, prijateljstvo sa rediteljkom Jasmilom Žbanić i producentom Damirom Ibrahimovićem, a onda naravno i briljantan scenario iz kojeg je apsolutno moglo da se vidi da će nastati i veliki film, prevagnulo je da prihvatim ulogu. Na kraju krajeva uloga Mladića u tom filmu je neophodna funkcija tog ostvarenja. Ona ne zahteva poniranje u neke ljudske dubine, to su samo zabeleženi dokumentarni snimci koje sam odigrao u filmu.

Koliko je teže igrati uloge savremenika od istorijskih ličnosti?

– Istina je da igrati savremenika nosi veću odgovornost, zadatak je složeniji, jer prvo treba maksimalno ispoštovati realnost. I u smislu spoljašnje karakterizacije ali i psiholoških odlika i nijansi tog karaktera. Tako da nastane slika čoveka koji je svima nama dobro poznat. To se u svetu radi već sto godina. Amerikanci snimaju filmove o svojim predsednicima u hiljadu varijanti. S druge strane, ne treba gubiti iz vida da sve što mi radimo jeste fikcija koja može da utiče na stvarnost ali je ipak fikcija. A kod nas to ljudi brkaju i zato glumci imaju neprijatnosti. Meni je to neverovatno jer nije se sada pojavio televizor, pa da mislimo da je onaj tamo u toj kutiji taj pravi koji živi sa nama, i onda se dešava da neko priđe glumcu na ulici i opsuje ga. Ili ga možda tako pohvali. Ne znam….( smeh)

Vaš put do glumačke profesije potpuno je filmski. Ko je prepoznao taj vaš dar?

– Pa, pokazivao sam glumačke sklonosti još u nekim školskim predstavama ali onda su me slučajno izabrali iz TV Novi Sad na čelu sa čuvenim rediteljem Petrom Latinovićem da igram u jednoj dečjoj emisiji sa Mikom Antićem o tome kako nastaje pesma. Pokazivao mi je kako on skuplja stihove po gradu i uobličuje ih u u njegovu čuvenu pesmu „Plava zvezda“. To može da se vidi na kanalu Jutjub. Tada sam već bio zaražen a da nisam bio svestan toga. Danas sam mnogo ponosan i drago mi je što je Mika Antić postao deo mog života. Dobio sam čak i honorar, i sećam se da sam preko puta Banovine, u tada jedinoj sportskoj radnji u Novom Sadu, išao da u naturi preuzmem svoj honorar. Mogao sam da biram šta poželim, a moj izbor su bili fudbal Evropa kup, kopačke i dresovi.

Kako se desilo da postanete mornar iz Panonije koji je potom kormilo okrenuo ka glumačkom pozivu?

– Upisao sam Brodarsku školu u Novom Sadu, koji je imao samo rečni smer, iako je postojala ideja da dođem u Beograd jer je tamo postojao i pomorski smer. Onda sam otišao na brod u vojsku u Pulu i u Divulje kod Splita, a zatim sam primljen u Višu pomorsku školu u Kotoru. Kada mi je ostalo dva ispita do diplome, nešto je kliknulo u meni. Trebalo je da se ukrcam na brod kompanije „Dabinović“ i postanem moreplovac, i sa ekipom sam išao po kafanama od Herceg Novog do Kotora, nijednu nismo zaobišli. Moji ideali da ću da putujem i pišem ođednom su se raspršili i vratio sam se u Novi Sad. Mama mi je mnogo pomogla, želela je, pomalo i zbog njene skrivene ambicije da se bavi glumom, da se upišem na Akademiju. Rekla mi je da ne brinem što sam promašio junski rok za prijemni ispit, jer ima upražnjenih mesta i tako sam otišao u septembru i iz cuga sam primljen u klasu mog profesora, Bore Draškovića. Bio sam prilično samouveren i sećam se da je kada sam dolazio na prijemni i otvorio vrata na Akademiji, nešto u meni govorilo: „Ovde ćeš provoditi vreme naredne četiri godine“. I tako sam opet bio brucoš, ovog puta sa 22 godine.

Očigledno vas intuicija nije prevarila, i danas ste tamo kao profesor a vaši studenti nižu uspehe.

– Mnogo toga sam naučio od svog profesora Bore Draškovića. To su bila konstantna otkrića i u smislu pozorišta i života, izgrađen pogled na svet i velika odgovornost prema ovoj profesiji. I to je ono u šta želim da uputim i svoje studente. Ova profesija mora da se drži pravih moralnih vrednosti, treba da dobro poznaje etiku, da neguje ljubav i plemenitost prema čoveku. I da razvija i neguje pojedinačna osećanja ali i radost stvaranja u grupi, kolektivu. To podrazumeva vojničku disciplinu u teatru što, nažalost, sada nije, i zato nam pozorište umire.

Preplašili ste me. Zašto?

– Pa upravo zato što nedostaje istinskog posvećenja i podređivanja kolektivu. Svako od nas je postao važniji, ne želimo da žrtvujemo ništa svoje, ne dajemo se nečemu do kraja, pa nam je onda istom merom i uzvraćeno. A publika se navikava da gleda sve i svašta. Ima tu nekih predstava koje se mogu izdvojiti ali premalo je to. U odnosu na to koliko je pozorište moćno i na koje sve načine ono može da deluje i pomera gledaoce ovo što se nudi nikako nije dovoljno. Zato kažem da umire…

Kad pričam s rediteljima pogotovo, jedino što najčešće čujem je da ne mogu nikako da skupe ljude da bi mogli da održavaju normalne probe, pa šta je to?

Mislite da je to posledica hiperprodukcije serija danas?

– Ne, ne znam ja gde su ljudi, nije bitno, ko treba da se bavi time. Ako radiš u pozorištu onda valjda moraš da si tamo. Da radiš. Ovako je to neka nova normalnost-nenormalnost, neka navika, pitanje je da li pozorište u tim uslovima može da nastavi, a ne može.

Bili ste u dva navrata direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta. Kakvo je vaše iskustvo?

– U tom periodu su se poštovale probe, sada je drugačije. Neviđenom brzinom se sve strovaljuje u provaliju. Četiri, pet godina unazad je trend osipanja, rastakanja svega. Naravno da je sve to itekako potpomognuto i odlukama o nefinansiranju pozorišta, odnosno smanjivanju budžeta, ali i to na određeni način može da nam govori da je diktat novca preuzeo duhovne institucije. Ako je to zavladalo i u teatru, onda su to reference i džaba priče o etici. Onda je to samo novac i to je to.

Bili ste zaraženi koronavirusom. Kako gledate na novu podelu među nama, na vakcinisane i nevakcinisane?

– Još jedna mogućnost za podele, za otvaranje nove provalije između ljudi, kao da ih nemamo dovoljno. Ali ajde i zbog ovoga da upiremo prst jedni u druge. A, i jedni i drugi se plaše. Strah od te bolesti je jednak kod svih i tera nas da radimo ono što se zove – za i protiv. Čini mi se da kod onih koji ne žele da se vakcinišu postoji još veći strah koji ne mogu da savladaju i brane se tako što to zataškavaju time da je vakcina još strašnija. I zato im treba nekako pomoći da razumeju taj svoj strah a ne oplesti kaišem po njima. Jer ne očekujte onda ništa drugo ni vi od njih. Mi smo svi jednako bespomoćni naspram tog virusa koji golim okom ne može da se vidi. Preplašen je i podeljen ceo svet i, ili ćemo sami taj jezičak na tasu koji se u ovim našim ludim glavama sada stalno klati, uravnotežiti i smiriti, ili će nas nešto na to naterati. Izvesno je da moramo da počnemo da živimo sa drugačijom svešću, da se probudimo, ili nas neće biti.

Gde ćemo vas tek gledati?

– Proletos sam radio divan film „Per niente al mondo“ u Italiji. Scenario me je obradovao, divna ljudska priča. Tamo sam sreo božanstvene ljude, na čelu sa kolegom Gvidom Kaprinom, i progovorio sam italijanski jezik koji sam zapustio nakon školovanja u Kotoru. Film će možda biti na Berlinskom festivalu, čekamo. I, najzad, sam radio sa Pjerom Žalicom na filmu „Praznik rada“, volim njegova ostvarenja. Voleo bih da snimim i neki film na ruskom koji odlično govorim. A gledaćete me uskoro u seriji „Vreme zla“ na TV Nova S koja uskoro počinje da se emituje…

Možda vas zanima i ovo:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button