BankarstvoBerzaBIZ i ITITPreduzetništvo

Janis Varufakis: Nakon 2008. kapitalizam je mrtav – danas imamo tehnofeudalizam

Nakon “Razgovora sa mojom ćerkom” iz 2017., “Kratke istorije kapitalizma” iz 2020. sada imamo i Drugo sada: Depeše iz alternativne sadašnjosti. Riječ je o prvoj avanturi Janisa Varufakisa u polju fikcije. Tehnologija budućnosti izaziva rascjep između univerzuma, dajući našim herojima Kosti, Iris i Evi uvid u to kakvi bi mogli da budu njihovi životi da je kriza 2008. prošla malo drugačije.

Alis Flanagan intervjuisala je Janisa Varufakisa uoči njegovog onlajn govora za Šefildski festival debate 7. maja 2021. godine.

Šta vas je podstaklo da na ovaj način preskočite žanrove?

Decenijama sam izbjegavao da napišem knjigu u kojoj bih mogao da odgovorim na pitanje: „Pa druže, ako ne voliš kapitalizam, šta je alternativa?“ Izbjegavao sam to pitanje kao kugu, jer je tako teško sebi prepustiti se pisanju moderne utopije. Dakle, samo još jedna utopijska knjiga.

Ali u isto vrijeme osjetio sam potrebu da odgovorim na pitanje, jer smo pokušali na Marksov način. Marks nikada nije govorio o komunizmu. Deklarisao se kao komunista, cijelog života je opisivao kapitalizam, ali nikada, niti jednom, nije opisao komunizam. Kada su ga nemilosrdno gurali, smislio je lep slogan, „od svakog prema mogućnostima, svakom prema potrebama“. Dobro, odlično, ali kako ovo funkcioniše?

Zato je rekao da je na revolucionarima da odluče kako će svijet izgledati. Pa to nije ispalo baš najbolje, jer znate, Staljin je napravio gulag i ubacio komuniste u njega za početak, prije nego što su im se svi pridružili.

A danas, posebno sa mladim ljudima koje nije briga ni za ljevicu, ni za političare ili političke stranke, čak i sindikate, ako postoji ikakva šansa da ih mobilišemo da se uključe u planiranje alternative distopičnoj sadašnjosti i budućnosti ispred nas… Pa, nema, osim ako im ne možemo ponuditi nešto za šta se vrijedi boriti, vizije društva za čije je izgrađivanje možda potreban naporan rad, ali će biti vrijedno truda.

A onda mi je u nekom trenutku palo na pamet da je jedini način na koji to mogu da napišem jeste da to bude politički naučnofantastični roman. I roman i naučna fantastika bili su važni. Naučna fantastika, jer nisam želio da napišem nešto poput: „U budućnosti možemo ovo i ono drugo.“

„Drugo sada“ dolazi od velikog neuspjeha moje generacije: odgovora na 2008. To je bio tužan trenutak za kapitalizam. Kapitalizam je implodirao, daleko gore nego danas, a mi smo propustili svoju šansu. Propustili smo trenutak da društveno-ekonomski proces usmjerimo u potpuno drugom pravcu. Zato sam mislio da je korisno zamisliti kako bismo to uradili, uz pomoć retrospektive.

A onda dolazi novi dio zbog problema koji imam, da se ne slažem sa samim sobom o tome kako treba da funkcioniše demokratizovani socijalistički svijet. Nisam siguran.

Dakle, najbolji način da se uhvati ta neizvesnost bio je da imamo različite likove, od kojih svaki izražava moje stavove. Na ovaj način mogu da prenesem čitaocu da sam u sukobu sa samim sobom.

Paralelna ekonomija koju opisujete poprima oblik koji nazivate „korpo-sindikalističkim“, koji je obeležen „tržištima bez kapitalizma“ i univerzalnim osnovnim dohotkom (UBI). Da li je UBI put naprijed?

Prvi sastojak nije UBI; to je kraj razmjenljivih akcija. Ideja da Rupert Mardok može da kupi akcije bilo koje novine na svijetu i da ih efektivno pretvori u svoje glasnogovornike je apsurdna.

Mislim, ako to nije bio slučaj, a ja sam došao kod tebe i rekao: „Vidi, imam ideju. Hajde da isječemo na sitne komadiće vlasnička prava svake kompanije, a onda da slobodno trgujemo njima i dozvolimo veoma bogatima da kupe sve korporacije“, pomislili biste da sam ljut. Da sam lud i opasan. Ipak, to je ono što imamo.

Dakle, prelazak sa oligarhijskog modela vlasništva, gdje kupujete što više glasova… a ovako treba razmišljati o akcijama; akcije su glasovi! A oni su glasovi u skupštinama u kojima se donose ozbiljne odluke. Ozbiljne odluke se ne donose u domovima parlamenta. Oni se ne prave u Kongresu ili Bundestagu. Oni se prave u upravnim odborima i generalnim skupštinama Goldman Sachsa, Volkswagena, Googlea i tako dalje.

Ovdje se donose velike odluke, odluke koje određuju vaš život, kao i život na planeti. Dakle, ovo su glasovi koji se računaju. A reći da postoji tržište za glasove i da ih bogati mogu kupiti je kraj demokratije. Demokratija koju imamo je jednostavno dio propagande. Imamo oligarhiju sa izborima i izbore kupuje oligarhija.

Dakle, prvi dio je „jedna osoba, jedna akcija, jedan glas“. To je veoma radikalan dio, ali i tako jednostavan. To je ono što me u tome privlači, da je to tako jednostavna ideja, a to je ono što već imamo u političkoj sferi. Imate jedan glas; ne možete ga prodati, ne možete iznajmiti, ne možete kupiti više. Samo vježbaj.

Broj dva je digitalni bankovni račun koji svako ima kod centralne banke. Zato što trenutno možete imati bankovni račun u Royal Bank of Scotland ili Barclays, ali ne možete imati bankovni račun u Bank of England. Ali Royal Bank of Scotland i Barclays imaju bankovni račun kod Bank of England, što znači da kada centralna banka štampa novac, oni ne mogu da ga daju vama, već daju njima. I komercijalne banke ga daju velikim korporacijama, koje uzimaju taj novac i kupuju akcije. To je ono što sada imamo!

Dakle, prvo što uradite je da zabranite trgovanje akcijama i kažete jednu akciju po zaposlenom, a drugo što uradite je da isključite posrednika. Odjednom se sve mijenja. Sve.

Prvo, nikada nećete imati bankovni račun kod Barclays. Zašto biste ga željeli? Zašto bi vam trebao? Ne bi vam trebao. Imali biste račun u državnoj centralnoj banci. Digitalno, sa aplikacijom za pametni telefon, sa plastičnom karticom.

Ako se to desi svima u Britaniji, svima u eurozoni i tako dalje, svako ima jedan red tabele. To će biti centralna banka. Pa, ako je to slučaj, zašto vam Bank of England ne može dati 1.000 funti? Svakom od vas, samo ih dodajte u svaki red. To je UBI za vas!

Vidite, nikada nisam bio za UBI kada je ideja rođena. Dovoljno sam star da sam bio uključen u debate o UBI 1980-ih i nisam bio pristalica te ideje. Nisam bio pristalica toga jer je tada ideja bila da se finansira iz poreza. Ne sviđa mi se ova ideja. Uopšte.

Jer ako odeš kod vrijednog radnika i kažeš mu: „Oporezovaću te i dati novac nekome ko ništa ne radi, ili bogatoj osobi“, oni kažu: „Šta? Oporezovaćeš me da bi dao novac nekome kome nije potreban ili ko ga ne zaslužuje?” Tada cijela stvar postaje toksična.

Umesto toga, vi im kažete: „Vidite, svi uzimaju, jer mi smo na ovoj tabeli, a to su samo brojevi i dodajemo ih svakog mjeseca.“ I u mjeri u kojoj ovi brojevi olakšavaju ekonomsku aktivnost, vi nemate inflaciju, jer ima još stvari koje su proizvedene.

Ko mi kaže da univerzalni osnovni dohodak znači da ljudi neće biti motivisani da rade, ja kažem šta?! Zakerberg ima milijarde! I on radi dan i noć, znaš? Bogati nikada ovo ne govore o svojoj djeci. Oni nikada ne kažu: „O, ne, on ne bi trebalo da ima povjerenički fond. Ako ne gladuju, neće biti motivisani.’ Samo siromašnima govore ovo.

Kažete da, u univerzumu u kojem je kapitalizam opstao nakon 2008., ova pandemija služi samo za dublje učvršćivanje kapitalizma, na isti način na koji je to učinila kriza. Vidite li da stvari idu na taj način?

Ja to nazivam tehnofeudalizmom. Ja to više ne zovem kapitalizmom. Moramo da razlikujemo šta se dešavalo prije 2008. od onoga što se dešavalo posle 2008. godine.

Amazon nije tržište; to je feud. I to je feud koji je povezan sa drugim feudima, poput Facebooka, preko Amazonovih servisa u oblaku, koji su mnogo veći i veći od Amazon.com. To je kao mnogo tehnološki napredniji oblik feudalizma.

I to se u potpunosti održava novcem centralne banke. Dakle, imate kombinaciju kralja, suverena, države, centralne banke i feudalaca, tehno-feudalaca.

Možete vidjeti da ovaj sistem stalno udvostručuje naše izumiranje kao vrste. Imali smo pandemiju i šta su oni uradili? Manje-više isto što i do sada. Daju im više novca. Daju ga istim ljudima.

Dali su neke pare ljudima na odsustvu i tako dalje, ali to je samo privremeno. Nije bilo pravog ulaganja u ljudski kapital; kod studenata, u otpisu duga. Oni ne rade ništa od toga.

Nemaju problema da sami sebi čupaju stablo novca. Ponekad su dio novca koji su počupali sa stabla novca širili na mnoge, ali na ograničen i prolazan način. A stagnacija kapitalističkog sistema, tehno-feudalnog sistema kako ga ja zovem, postaje sve više ukorijenjena.

Kako da stignemo odavde do tamo, ‘tamo’ je ‘drugo sada’?

Znate, naravno, šta je Bernstein rekao kada je bio u Njujorku i neko ga je pitao kako da dođe do Carnegie Hall? „Vježbaj, vježbaj, vježbaj!“

Ekvivalent ovde je „organizujte, organizujte, organizujte!“ Potreban nam je politički pokret. U poglavlju „Kako je kapitalizam umro“, ne kažem da je to ono što treba da uradimo, ali dajem primjer šta bi moglo da funkcioniše. To je moj najbolji pokušaj da pokažem ogromnu veličinu zadatka, ali i njegovu izvodljivost.

Sve dok kombinujemo tradicionalne oblike djelovanja – demokratsku politiku, finansijski inženjering, bojkote potrošača koristeći moć interneta – sa vrlo jasnim planom u našim glavama kako želimo da stvari funkcionišu. Šta da radimo sa korporativnim pravom? Predlažem jednu akciju, jedan glas. Šta da radimo sa novcem? Pa, razgovarali smo o nečemu od toga.

Recimo da smo prvog maja trebali da kažemo, hajde da napravimo dan akcije i da bojkotujemo Amazon samo na jedan dan sa ovim zahtjevom: značajno povećanje plata za radnike. I organizujemo se međunarodno i uspijevamo da smanjimo prodaju na Amazonu za osam odsto. Ne kažem 80 odsto – samo osam odsto.

Pa, Džef Bezos će tog dana izgubiti malo novca, ne mnogo. Ali ako se dobro oglasimo i budemo toliko uspješni da smanjimo taj iznos prodaje, cijena akcija će pasti.

Džef Bezos se ne bogati zbog profita Amazona, već zbog povećanja cijene akcija. Čuli ste da je zaradio šta, 60 milijardi dolara od početka pandemije? To nije zbog profita Amazona. Amazon nije toliko profitabilan. Imaju ogromne prihode, ali imaju i troškove. Stvarni profiti nisu ništa slično tome. To je možda jedna milijarda ukupno, ali on je napravio 60! Od cijene akcija.

Dakle, ako postignemo cijenu akcija, kroz ovu vrstu međunarodne akcije, vi ste ga zaista pogodili.

Dakle, revoluciji je potreban dobar publicista – da li to govorite?

Ja to zovem propaganda. Mrzim reč „publicitet“, posebno riječ „komunikacije“. Ja sam staromodan. Nazovite to propagandom! Imaju propagandu; potrebna nam je naša propaganda.

Vlasti svoju propagandu predstavljaju kao istinu, a propagandu svojih protivnika kao propagandu. Ali sve je to propaganda! Progresivna propaganda naspram regresivne propagande. Propaganda koja je dobra za vaš um, koja govori istinu. U svakom slučaju, jednostavno ne mogu da podnesem te reklamne PR ljude koji stalno pričaju o „komunikaciji“. Niste zainteresovani da bilo šta komunicirate. Zainteresovani ste za ispiranje mozga ljudima.

 „Komunikacija“ je veoma neutralna, kao što sam vam rekao da će sutra padati kiša. To nije njihov posao. Njihov posao je da vas okrenu protiv vašeg ličnog interesa i interesa zajednice.

U vašem alternativnom univerzumu, globalni kapitalizam je srušen pokretom koji je nastao u štrajku komunalnih preduzeća u Jorkširu. Da li je postojao poseban razlog zašto ste nas izabrali?

O da. Sve što sam uradio u ovoj knjizi je autobiografsko. Preselio sam se u Englesku 1978. i prvi štrajk u koji sam učestvovao bila je čeličana u Jorkširu. Učestvovao sam u protestnoj liniji tamo. Zato – to je bilo moje prvo lično učešće u pokretu.

Priznajem da sam se nadala da će odgovor biti: „U redu, rešio sam to, i ako možemo da nateramo samo Jorkšir da udari…“

Da, postoji još jedan razlog! Jorkširska vodovodna kompanija je odmah nakon privatizacije bila jedna od najgorih. I mislim da bi bilo dobro da ih ciljam.

Smatram da je nemoguće da mjesto kao što je Jorkšir, koje je bilo natopljeno kišom, ima nestašicu vode. Potreban je pravi karambol da se to dogodi.

Izvor: DiEM25

Možda vas zanima i ovo:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button